Priče sa čeke

"Pokušavam da sa prekrivačem prevlačeći ga preko glave utišam neku iritirajuću melodiju, ali ne uspevam,uporno se ponavlja. Okrećem se i vidim telefon koji svetli i ispušta u tom momentu veoma iritirajuće zvuke. Uspevam nekako da se javim i sa druge strane čujem "blesko, umivaj se i spremaj se, brzo stižem". Sa polu otvorenim očima jedva uspevam da vidim da je na satu 04:03, gledam i ne verujem, u 02:10 sam stavio telefon na punjenje i otišao da spavam..

Teturajući se odlazim do kupatila, još uvek me drži vino od predhodne večeri, pokušavam da se razbudim umivajuci se sa hladnom vodom, ali bez nekog uspeha. Dok perem zube, gledajući u ogledalo polu mrtvo telo koje ne želi ili ne može da se probudi, oči koje se sklapaju, razmisljam što ovo meni treba, zar ne mogu kao sav normalan svet da spavam bar vikendom.

Oblačim se i silazim niz stepenice, svaki stepenik me sve više razbudjuje,otvaram vrata i sveže majsko jutro uz cvrkut ptica jos više tome doprinosi. Sedam na stolicu ispred kuce, noge podižem na stub od nadstrešnice i uživam u muzici ptica "ranoranilaca", pokusavajući da razanam koji je zvuk od koje ptice. 

U tom se pojavljuju farovi na ulici u daljini i auto koji klizi krivudavim putem. Ulazi u dvorište robusni beli auto i iz njega izlazi veseo i raspoložen Zuba. Obučen u fensi lovačku uniformu, u zelenoj majci sa kragnicom, zelenim pantalonama i dubokim ne baš lovačkim patikama. Njegova kosa i brada se u polu mraku stapaju sa bojom auta, a ispod zelene majce čak i u polu mraku se nadzire stomak koji bi mogao da se uporedi sa trudnicom u 6 mesecu trudnoce, totalno ne srazmeran sa tankim nogama koje izgledaju kao dve čačkalice nabijene u krompir. 

Umesto pozdrava kaze "oćemo li rano", odgovaram sa "nego šta ćemo".

Pokušavam da ga ubedim da popijemo kafu i da je još uvek rano za lov, da je mrak, ali bez uspešno. Već vadi iz gepeka čizme, puni karabin i raduje se ulasku u lovište, poput nekog deteta koje po prvi put treba da uzme tako dugo očekivanu igračku. 

Sedam za volan i krećemo. 

"ponovo si negde bančio noćas", "ne može se bitka zadobiti na divanu sve duvan pušeći" i ostala nabrajanja bez ideje da prestane da brblja.

Na sreću po mene, dolazimo do livade preko puta voća, na kojoj u još uvek polu mraku uz pomoć lampe vidim dva para očiju koja gledaju ka nama. Ne progovarajući ništa, dodirnem ga po kolenu i pokažem mu. "gde, gde Nele" kroz glasni šapat kaže, pokušavam da ga ućutkam i pokazujem mu da je normalno da gleda u uski snop lampe, koja obasjava srnu i srndaća. Napokon ih ugleda, ali ipak odlučimo da krenemo dalje i da ne puca. "dobro si ih ugledao nele, mozda bude neka njasvi, bolje što nisam pucao. Bice oni tu i kada se vratimo"

Pokušavajući da ga ubedim da treba da bude malo tiši, Prolazimo pored Miletove kuće i idemo ka Seoni. 

Zora je bila sve bliža. mesec koji je zalazio preko guste i visoke šume u duboci i sunce koje se iznad voća bojažljivo pojavljivalo kroz oblake, bilo je dovoljno da i bez lampe vidimo srnu i srndaća koji su bezbrižno pasli u detelini.

Pod naletom adrenalina, pomalo nespretno otvara vrata i izlazi iz auta, naslanja karabin na spusteni prozor od vrata koja je otvorio i malo gleda kroz optiku, malo preko nje. 

Pucanj se prolomio i na trenutak su utihnule ptice i nastala je tišina, koju je kvario rad Tojotinog motora na leru. 

Srndać je potrčao do ivice šume, zastao, okrenuo se ka nama i polako ušao u šumu.. 

"Ode Nele, hmmm.., a, možda je i dobio" reče Zuba ulazeći u kola i ne prestajući da nabraja razloge zbog promašaja. Zapali cigaru i krenusmo dalje.

Mesec je vec skroz zašao, a sunce se sve više pojavljivalo, pravi cik zore. 

Zemljani put sa čije se leve strane nalazio tek posejani kukuruz koji se protezao do ivice šume, a sa desne pšenica koja se na proplanku talasala na jutarnjem blagom poveracu, vodio nas je do betonskog mosta preko skoro suvog potoka. Prešli smo potok i krenuli lagano da se penjemo uživajući u predelu koji nas je okruživao.

Smenjivali su se livade, polja pšenice, kukuruza i po negde niskog rastinja koje je poput nekog zelenog zida označavalo medju.

"Nele,a šta ako sam ga ipak pogodio" razbi Zuba tišinu koja je kratko trajala. Pokušao sam da ga smirim i ublažim tu njegovu muku zbog očiglednog promašaja, rečima da je ipak auto radio i da je bilo teško da se pogodi u takvim uslovima.
Za trenutak smo ponovo zaćutali. On negde u svojim mislima zadovoljan zbog mojih reči, a ja u mislima kako ću rado prepričavati i smejati se njegovom promašaju.

Naglo se zaustavljam i pokazujem mu rukom na srndaća koji se nalazi na livadi desno od nas, brzo otvara vrata i izlazi iz auta, ali ih i zalupi za sobom. Srndać skoči i nestade u gustom rastinju pored livade.
Ponovo ulazi u auto i pre nego sto sam uspeo da izustim kritiku na to kako je neoprezno lupio vratima, počinje on "jebiga, ovde je pucano na njih, vidiš kako su oprezni".
Odmah i dodaje "blesko, trebalo je da ugasiš auto kada sam pucao, zbog toga sam i promašio", nasmejem se i nastavim da vozim.
Vidno uznemiren zbog promašaja i zbog ovog srndaća koji je otišao, a pokušavajući to da prikrije počinje priču o svojim lovačkim "podvizima", polako vozim, slusam ga i povremeno utišavam.

U tome stižemo do voća sa breskvama, koje se nalazi na uzvišenju sa koga puca prelep pogled. Sa leve strane se nalazi Kosmaj, ispred Bukulja, pored koje se vidi Rudnik, desno od nas u daljini vide se obronci što bi Mile rekao "Valjevskih" planina. Sve to okupano jutarnjim suncem uz zasejana polja, livade i šume, čini sliku prelepe Šumadije.
Zaustavljam auto da bi Zuba mogao da izadje i pogleda neku detelinu desno od nas. Ostajem u kolima da se divim prelepom pogledu i  uživam u njemu. Povremeno bacim pogled na Zubu koji sa karabinom u ruci prelazi preko njive zasejane suncokretom i ide ka rastinju koje deli njivu sa suncokretom i detelinom.
 Odjednom staje kao dobar lovački pas koji markira divljač. Saginje se, diže karabin u pravcu deteline, nišani, pa spusti, ponovo podigne ispravi se, izgviruje se levo, pa desno i ponovo spusti karabin. Pognut poče da ide niz ivicu njive sve vreme gledajući ka detelini,
Zaustavi se podiže karabin i dugo nišani, odjeknu pucanj. I dalje je gledao kroz optiku još neko vreme, spusti karabin i ode u pravcu u kom je pucao.
Dok je se provlačio kroz rastinje pomislih "dobro bi bilo da mu se posrećilo".,ali posle nekoliko min se vraća i rukom mi pokazuje da je promašio. Već vidim kako se uz rakiju mesecima sprdamo sa njegovim promašajima, kao i puno puta do sada.........."
                                                                                                          (autor Nebojša Josić)