Proletnja pesma

"Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako, čezne za svim onim što bi život mog'o
 lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da do sad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliku bih mogla i koliku htela;

da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni."  (Desanka Maksimović)